Pomoć - Pretraga - Članovi - Kalendar
Puna verzija: Istanbul
Liverpool FC - You'll Never Walk Alone > Liverpool FC > Prilike u klubu
Kameni
Ovo sam danas primio od ortaka na mail:

...roki.......procitam na forumu...pa se setim.......pazi pricu...kaze lik...da ce nabaviti i fotku tog lika..ako bude saljem ti.....smile.gif

jedan lik... prijateljev drug... strastveni navija Liverpula...
prole godine kad je liverpul cepao u ligi ampiona on se naloio da ide na finale u tursku. svi mu se smejali kao - ma nema anse da liverpul bude u finalu...
elem, doe i to finale - on nema kea ni za pivo. ta e, gde e: proda ti on nekako svoj ericsson t610 za 80 evra i kupi kartu za voz...
meutim, tu nastaje avantura - zakasni na voz i onako sjeban naleti na autobus koji odnekud ide u istambul sa navijaima liverpula. zaustavi ih i oni ga prime kao svog. zajebancija, cirke.. i odbace ga oni do soluna. tamo ue u neki vozi sedne u kupe sa nekim italijanom. zgotive se i italijan mu kae kako i on ide na utakmicu. al paj sad: italijan zaspi a ovaj na mu mazne kartu za finale!!!! i sluaj dalje: italijan se probudi a ovog lika muila savest i on kae italijanu: burazere ja sam ti dekn'o kartu. italijan u oku!!! vrati mi kartu, vrati mi kartu!!! a ovaj kae, na nekom tarzan engleskom, brate ne mogu da ti je vratim, ubij me. ja ivim za liverpul, i nemam ni kinte... ti sigurno ima vie kea od mene... molim te ne teraj me da ti vratim ovu kartu!!
ko zna ta ti je italijan pomislio (crazy serbs), a i ovaj na lik je neki mali elavi nabijeni... tek, italijan ga pusti.
doe lik u tursku - svi znate ta je bilo: od 0:3 do 3:3 pa pobeda na penale, utakmica za pamenje (ili infarkt ako ste navija liverpula)
posle utakmice na junak se vucarao po istambulu, krao okoladice iz trafika da preivi...
na kraju naao neki voz, vercovo se sve vreme i vratio se u BG. kad je doao rekao je samo: LJUDI, JA SAD MOGU DA UMREM...


Dok sam trazio gde ovo da postujem provalio sam da nemamo topic o velikom finalu. Mogao bi opet neko da postavi onaj izvestaj iz Istanbula, "Kako je Istanbul postao Istanpool!"
Tonča
Heh. Interesantna pricica.
Zaista bi mogao copkilah da ponovo postuje teks (po treci put cini mi se biggrin.gif).

Tema u skladistu posvecena finalu: 25.5.2005.
spud
To se zove gostovanje kad odes bez dinara ili ti eura pa moras da se snalazis kako znas i umes pravo prezivljavanje.Tog coveka treba upoznati,sto vise takvih entuzijasta to bolje ! E da i NEMOJTE ga zvati da posecuje forum tongue.gif
Mighty Reds
QUOTE(Tonca @ Jun 13 2006, 07:08 PM) [snapback]1598[/snapback]

Heh. Interesantna pricica.
Zaista bi mogao copkilah da ponovo postuje teks (po treci put cini mi se biggrin.gif).



Mogao bi i pedja da stavi ovde njegov tekst iz CKM-a.

Odlican je.
Scouser
proklet bio sto ne kupih taj ckm, kako sam mogao zaboraviti a svaki dan sam ostavljao podsetnik
zen
Ajde ako nije prob da mi kazhete koji je to broj? Mozhda mogu da nabavim... smile.gif
pedja
evo teksta koji sam napisao za CKM, a evo i dve fotke tongue.gif


BUDUĆNOST PRIPADA ONIMA KOJI VERUJU U LEPOTU SVOJIH SNOVA (ili, ROAD TO ISTANBUL)


INTRO

Da nekim slučajem nisam otišao na finale Lige šampiona mrzeo bih sebe do kraja života, rekao sam sto puta u poslednjih par dana. Ono što su fudbaleri Liverpula i Milana 25. maja na stadionu Kemal Ataturk u Istanbulu priredili navijačima video je ceo svet i ostaće legenda. Veliki povratak iz ambisa posle 0:3 prepričavaće se na obalama reke Mersi s kolena na koleno, a pehar Lige šampiona (velike uši) krasiće u narednih godinu dana vitrine Liverpula na Enfild roudu.
Delovi onoga što ću ja svojim unucima ponosno pripovedati slede u nastavku ovog teksta.

WARM UP

Za Liverpul sam prvi put čuo kada je Grejem Sunes u finalu 1984. protiv Rome podigao pehar za četvrtu titulu tadašnjeg Kupa šampiona. Napadački tandem činili su legendarni Keni Dalgliš i Jan Raš, na golu je stajao brka Brus Grobelar. Godinu dana kasnije dogodila se velika tragedija na Hejselu, posle koje više ništa nije bilo isto. Poslednja titula u Engleskoj osvojena je davne 1990, a onda su pehare počeli da čuvaju šminkerski timovi poput Mančestera i Arsenala. Imao je i moj omiljeni klub dobre igrače tih sezona, od Faulera i Bergera do Ovena i Heskija, ali trofeja nije bilo. Pet kupova osvojenih 2001. učinili su da se te sezone osećam nešto ponosnije, ali ni to nije bilo to. Sve dok prošlog leta nije stigao konkvistador Rafa Benitez i za godinu dana Liverpul doveo do finala Lige šampiona. Prošle godine sam promašio prvu priliku da ih uživo gledam u Sofiji, kada su igrali protiv Levskog, sada ništa na svetu nije moglo da me spreči u odluci da otputujem u grad koji spaja i razdvaja Evropu i Aziju i svojim prisustvom crvenima donesem sreću.
No, nije bilo baš tako jednostavno iz Srbije otići na finale Lige šampiona. Jedini domaći avioprevoznik leti do Carigrada za tristotinak evra, što i nije neka kinta za radnika i studenta iz Liverpula, ali za fana iz Novog Sada, koji bi da ga finale ne košta odvajanja od usta u narednih pola godine, to je ipak puno. Uz hotel, taksi, klopu i sitni šoping, ta cifra bi se do kraja popela i na 500 evra, mnogo je. Doduše, postoji i jeftinija povratna karta od 165 evra, ali, da bih imao pravo na nju treba u Istanbulu da provedem najmanje tri dana pre nego što krenem nazad. Obrni, okreni, na kraju bih opet stigao na malopre navdenih 500 evropejaca.
Ok, rekoh sebi, odustaješ od aviona, to je ionako fensi, ideš vozom. Dvodnevnom istragom utvrdio sam da bi me put do Konstantinopolja spavaćim kolima tamo i nazad koštao oko deset hiljada dinara. U redu, pomislio sam i rezervisao kartu. Ipak, dan kasnije shvatio sam da sam se prerano poradovao i da bi moj odlazak na finale zapravo vrlo lako mogao da preraste u agoniju.
Zašto? Pruga između Niša i Dimitrovgrada je u fazi remonta, voz u stvari ide samo do Niša, tamo se preseda u autobus koji vozi do Dimitrovgrada, tj. granice sa Bugarskom. Grana se prelazi pešaka, a onda se sa komšijama treba dogovoriti o nastavku putovanja. Uz velike šanse da se i ne dogovorimo. Neka hvala, ne bih se upuštao u avanturu s Bugarima, ima valjda i drugih rešenja, nije Istanbul preko sveta.
Poslednja šansa je autobus. Nervoza polako raste, vreme do odlaska sve je kraće. Redovna autobuska linija od Beograda do Istanbula postoji samo ponedeljkom, povratak je utorkom. Ne odgovara mi, tekma je u sredu, šta da radim među Turcima još šest dana. Spas se pojavljuje iznenada, majka jednog poznanika ide u Istanbul sledeće nedelje, turistička tura, šest dana, tri noćenja. Kad kreće bus? Utorak, sjajno. Tamo je u sredu rano ujutro, super. Koja kinta? Sto evrića! Ima mesta? Ima! Juhuuuu!!!
Uplatih ja aranžman, sve drugo je već spremno. Bus kreće iz Beograda u pet popodne, dan pre utakmice. Odlučio sam da odem do prestonice dan ranije, da obiđem matorce i pozavršavam neke sitne posliće.
Posle sam razmišljao o tome da mi je sam Bog nekako dojavio da bi u Beograd trebalo da odem dan ranije. Jer, na dan polaska, u deset pre podne, gospođa iz agencije mi je javila da je moj put otkazan. Ne idem. Nema dovoljno prijavljenih...
Horor. Agonija. U magnovenju mi je svašta padalo na pamet, međutim, u naletu ničim izazvane samokontrole zamolio sam je za informaciju o bilo kakvom prevoznom sredstvu koje kreće put Turske. Ima kaže, bus 90 evra, smeštaj nesiguran, sve se dogovarate s vozačem na licu mesta. Kreće u pola jedan ispred Sava centra. Rešen da odem na finale makar i peške, krenuo sam u nepoznato. Da sam, ne daj Bože, bio u Novom Sadu ne bih stigao, ovako, stižem knap. Ekipica malobrojna, deluju mi OK, bus sasvim solidan. Dobro je, rekoh sebi, na kraju će cela priča još imati i hepiend. Crv sumnje se pojavio kad mi je šofer rekao da o prenoćištu možemo da pričamo tek pošto nam se usput pridruže još neki ljudi. Posle sat vremena skrenusmo s auto-puta, kraj neke kafane. Uskoro se pojavio drugi autobus, iz koga nije izašao niko da nam se pridruži. Ne, mi smo se pridružili njima. Nakon molbe šofera da se prebacimo u taj bus, nehotice sam pogledao u registraciju i bilo mi je sve jasno. Novi Pazar, matori! Iskusna švercerska ekipa već se baškarila na duplim sedištima, slobodnih mesta taman za nas desetak namernika i mene naivnog medju njima, koji je poverovao da ga je srećna zvezda ipak prigrlila. Tada sam najozbiljnije pomislio na to da moj konačan odgovor bude da odustanem. Ipak, pomisao da ću uživo videti Luisa Garsiju, velemajstora koji je Bufonu dao gol s pola terena ili da ću, možda, s Englezima zajedno pevati o tome da nikada nećemo hodati sami, naterala me je da se odlučim za pola-pola, da rizikujem, pa šta bude.
Dalje o putu ne bih da davim, bilo je tu elemenata i za Kusturicu, ali i za organe gonjenja. Na kraju smo se, u gluvo doba noći, dokopali obala Bosfora i hotela koji je na moje veeeliko iznenađenje bio sasvim pristojan. Utonuo sam u san i poželeo da se velike uši sutra vrate kući.

DAN D

Organizatori finala potrudili su se da maksimalno spreče bilo kakve incidente među navijačima oba kluba. Okupljanje pristalica Milana bilo je predviđeno na trgu Sultanhmet, blizu Aja Sofije, u starom delu grada. Liverpulovi fanovi skupljali su se desetak kilometara dalje, preko Ataturk mosta, na trgu Taksim. I dok su roso-neri uglavnom stigli na sam dan meča i nisu se mnogo muvali po gradu (osim par bitangi koje su valjale svoje karte!), dotle je najveći broj navijača Liverpula došao nekoliko dana ranije, smestio se po hotelima i čitav Istanbul obojio u crveno. Kada sam oko podne stigao na Taksim, već ih je bilo nekoliko hiljada. Mnogi još mamurni od prethodnih noći, naduveni od ispijenih hektolitara piva i promuklog glasa. Kako se sunce više uzdizalo, a nove količine Efesa ili Karlsberga proticale njihovim venama, tako su se i oni vraćali životu. Pevali su kapitenu, lokalnom heroju Stivenu Džerardu na melodiju Que serra serra, klicali koloniji Španaca koju predvodi Benitez (na melodiju La bambe), razvijali transparente i zastave i na opštu radost svih prisutnih Turaka, trošili ogromne količine para. Njihov klub igrao je finale Lige šampiona, posle 20 sušnih godina i posle blede domaće sezone u kojoj su ostali iza gradskog rivala Evertona. Počeli su da štede kintu za finale odmah posle četvrtfinala i herojskih 0:0 u Torinu, nadali su se i dočekali pobedu nad mrskim Čelsijem u polufinalu i sada su bili uvereni da im ništa ne može pokvariti slavlje. Posmatrao sam ih - veliki, debeli, ćelavi, tetovirani. Nas troje, Miloš iz Beograda, Diana iz Novog Sada i ja, u ruci držimo po dve limenke Efesa, oni po dva kartona. Već ih je više od deset hiljada, a ni jedno drvo nije slomljeno, ni jedan prozor nije stradao. Samo pesma. Pomislio sam na navijače naših klubova i ledeni osmeh ajkule mi se pojavio na usnama.
Takav izraz na licu imao sam i dok sam gledao Turke kako ih nemilice šišaju na svakom koraku. Sve što su prodavali je za Engleze bilo duplo skuplje, od piva i kebaba, do taksija. Majku mu, kako mogu da budu takvi? Onda mi je palo na pamet da ni mi nismo mnogo bolji, valjda je tih 500 godina moralo da ostavi traga.
Prilazimo četvorici u crvenom, pevaju When the Reds go marchin' in. Može slikanje, svi zajedno, dadoše mi šal španskih boja s Liverpulovim grbom. Iz Birmingema su, jel znamo gde je to. Znamo, kažem, Aston Vila je odatle. Fuck Villa, odgovara mi baja, samo Liverpul. Pitaju odakle smo mi, nekako nevoljno odgovaram da smo iz Srbije. Jednog starijeg zanima ima li neki dobar klub odatle. Ima, kažem, Red Star Belgrade, bili smo prvaci Evrope '91. Onda me je za trenutak značajno pogledao, pa se setio. Prosineki?, a meni osmeh od uva do uva. Dodajem da su tu bili i Dejo i Pančev, a on se okrenuo drugarima i objašnjava im: Prosineki, he was great passer!. Posle još malo nazdravljanja polako se kreće ka stadionu. Većina se odlučila da do olimpijskog stadiona Kemal Ataturk (po kome se izgleda zove svaki ćošak u Istanbulu) ode specijalnim šatlovima, koji su besplatno sa Taksima vozili navijače. Mi krećemo taksijem, kroz saobraćajnu džunglu Istanbula u kojoj vlada zakon jačeg i bezobraznijeg. Svi voze kao poludeli, u jednom trenutku se setih da sam pri rađanju ideje o putu u Istanbul čak pomislio da krenem kolima. Uf, dobro je što to nisam uradio, sad bih negde stajao sa strane i plakao od muke. Taksisti su priča za sebe i zaslužuju poseban tekst, ili, pre će biti, stručno posmatranje.
Posle skoro dva sata vožnje kroz već spomenutu džunglu nekako stižemo do stadiona, koji se nalazi potpuno van grada i može se doći jedino taksijem ili kolima. Nema autobuskih linija, ni metroa. Stadion je na brežuljku, savršeno sređen, veliki prilazi, parkinzi, okolo milion pomoćnih objekata, pušta se muzika i već je sve prepuno navijača. Tu se najbolje videlo koliko je crvenih više. Čitava severna i zapadna tribina pripada Liverpulu, kao i dobar deo istoka. Italijani su na jugu, mašu papirićima. Dok tragam za svojim sedištem, zove me drugar iz Beograda i svečano mi saopštava da me mrzi zbog toga što sam sad na stadionu.

TITULA

O tekmi se sve zna. U momentu kad sam našao svoje mesto Milan je dao prvi gol. Ne verujem! Dal' je moguće da sam prešao hiljadu kilometara da bi smo primili gol u prvom minutu? Posle i drugi, pa treći. Igraju majstorski, a crveni ni vola u dupe... Stižu poruke, ekipa me sažaljeva, kao, nema veze, važno je učestvovati. Na poluvremenu posmatram lica oko sebe. Tužni su, očajni, ali ni govora o tome da bilo ko išta loše kaže o ekipi, treneru, klubu. Pred nastavak se zaorilo When you walk through a storm, hold your head up high, nada poslednja umire, naročito ako imate Beniteza na klupi. Za šest minuta drugog poluvremena Liverpul je dao tri gola i vratio se iz pakla. Ekipa oko mene u delirijumu. Grlim se i ljubim s dvojicom Engleza kao da smo najrođenija braća, par Japanaca u crvenim dresovima vrišti od sreće, pale se baklje. Šest minuta ludila opisao je to kasnije Karlo Anćeloti. Minut pred penale Dudek brani Ševčenku zicer i tada je već svima jasno da pehar ide na Enfild. Odbranio mu je i penal i otišao u legendu, a ceo stadion je skočio na noge i slavlje je počelo. Dok su igrači trčali počasni krug, razvijaju se šalovi i kreće You'll never walk alone. Video sam to milion puta na TV-u i zamišljao sebe među njima. Sada sam tu, pevam walk on, with hope in your heart. Jeza. Posle s razglasa kreće ponovo, ona spora verzija koju pevaju Garry & The Pacemakers. Sve još jednom, gledam oko sebe, postoji li išta lepše?
Slavlje se posle prenelo i na ulice, vratli smo se do Taksima gde je ludnica potrajala do jutra. Englezi su se kupali u fontani i vitlali zastavama, a Turci iz štekova vadili nove količine piva. Nisam izdržao dugo, nalet adrenalina me je prošao, možda i zbog sumanutog taksiste koji nas je natrag u grad vozio 120 na sat, uletao u makazice, blicao autobusima i policiji i opušteno prolazio kroz crveno na svakom semaforu. Taj stres mi je nekako već bio previše posle čitave večeri, te sam se odučio na povratak u hotel i sumiranje utisaka. Zaspao sam s osmehom na usnama i još uvek ga ne skidam slica.

OUTRO

Par ljudi mi je poslednjih dana reklo kako je super to što sam išao na finale LŠ-a, ali, kao, što se toliko ložim na Engleze, valjda treba da navijam za neke naše. Majke ti? Za koje to naše? Za babe koje se vuku po domaćim terenima, nesrećnom igrom sudbine rođene u istoj zemlji u kojoj i ja? Po povratku iz Turske sam čak i išao na jednu utakmicu ovdašnjih timova. Bilo je kao da gledam usporeni snimak. Ne, hvala, radije ću gledati fudbal na TV-u i skupljati pare da odem na Enfild. Ko ne razume, žao mi je. Trebalo je 25. maja da bude u Istanbulu.

Predrag Novković
(jun 2005)
[attachmentid=32] [attachmentid=33]
Tonča
Citao sam ovaj tekst u CKM-u (mnogo puta) i evo sada preleteh opet preko njega.
Sta reci...
Svaka cast pedja! smile.gif smile.gif
The_Kop
Heehhehee...EVo jedna pricha o tom famoznom finalu a glavni junak u toj prichi je nasha draga Red Sister Ivana...Da ne bude da sam bzvz bubnuo ono Ivana Carica...Nick joj savrsheno stoji...Iz vishe razloga biggrin.gif...Elem, pricha je sledecha...


Raspravljali Ivana i njen drugar ko ce da osvoji Ligu Shampiona.Njen drugar je tvrdio da ce osvojiti Milan ili Barsa, a Ivana da ce LS osvojiti nas voljeni klub...Kaze taj drugar Ivani da je ona looda,blablabla...I pocne tu malo zeshcha rasprava i na kraju Ivana njemu kaze " Os da se kladimo?" ...On kaze "Ae ocu!"
"U sta se kladimo?" - pita njega Ivana...
A on ce : "Ako tvoj tim bude prvak ja se farbam u crveno a ti se sisas na 1 cm( a Ivanica imala dugu kosu, do pola ledja laugh.gif )... Ako moji timovi budu prvi ja se brijem, a ti se farbas!!!"
On je mislio da Ivana neche pristati na tu vrstu opklade...Hihihihihi....Jadan momak...Ocigledno nije znao kakav je LFC fanatik nasha Ivana ...Njen odgovor je naravno bio "VAZI!!!"
Ostalo je istorija...Posle finala, odmah sutradan, taj Ivanin drugar se ofarbao u crveno a ona se osisala na keca laugh.gif laugh.gif laugh.gif

I sad mi recite da Ivana nije Carica?!?!?! LEGENDA BRE wink.gif
copkillah
Joj kad god pogledam fotke iz Istanbula, setim se u kakvoj frci i euforiji sam bio, da se mi nisu ni pale na pamet neke stvari tipa:

- da nabavim još jednu bateriju za digitalni aparat
- da nabavim još jednu memorijsku karticu za digitalni aparat
- da ni kamera ne bi bila tako loša ideja
- da se ošišam biggrin.gif

itd itd...
pedja
QUOTE(copkillah @ Jun 15 2006, 01:53 PM) [snapback]1679[/snapback]

Joj kad god pogledam fotke iz Istanbula, setim se u kakvoj frci i euforiji sam bio, da se mi nisu ni pale na pamet neke stvari tipa:

- da nabavim još jednu bateriju za digitalni aparat
- da nabavim još jednu memorijsku karticu za digitalni aparat
- da ni kamera ne bi bila tako loša ideja
- da se ošišam biggrin.gif

itd itd...

Eh da, kamera........ ni ja se nisam toga setio. A sta je bilo sa snimkom onog lika kojeg smo pokupili u povratku? Pricao je da ima nekih 20 minuta sa tribina..........
Mihailo
Demi Mur, J.I. Jane smile.gif
Mighty Reds
[guote] A sta je bilo sa snimkom onog lika kojeg smo pokupili u povratku? Pricao je da ima nekih 20 minuta sa tribina..........[/quote]

da stvarno, sta je sa tim?
copkillah
Ja sam njemu dao adresu foruma i on je rekao da će da se pojavi, ali ništa od toga.
Onog trećeg, Grobara, sam sreo na utakmici sa Artmedijom, ali baš i nije bio momenat da pričamo o snimcima biggrin.gif
Ovo je "lo-fi" verzija našeg glavnog sadržaja. Da biste videli punu verziju, sa svim informacijama, formatiranjem ili slikama, molimo vaskliknite ovde.
Invision Power Board © 2001-2019 Invision Power Services, Inc.